Mene Viša Sila (Bog, Buda, EU, Darko Miličić... u koju već da verujemo ovije dana) u slobodno vreme voli uglavnom jebati. Ne iz sadizma (k'o onaj kurton u Starom Zavetu), nego zato što se ja mnogo dobro nerviram, pa nemož dodoli. A da si smiri savest povremeno mi uvali malo nezasluženog šećera zbog kog se, Mićooo, sve isplati. Osećaj je otprilike k'o kad nađeš 200 dinara u starim farmerkama (koje te stežu oko jaja). Priča je o momentu šećernom.
Žena na ETF-u je voćka jedna krajnje čudnovata. Neka sila iz onih zidova joj usadi "stav" neobičan, pa oće da se buni kad joj kažeš da spusti unimer i krene ka kujni. Često neće ni kafu sa skuva ili da ćuti kad su priče ozbiljne. Slabo tu ima božepomozi. Ja sam im vazda pokušavao nacrtati kako ćemo najebati svi đuture nastave li tako, nije to normalno što rade, pa da je žena za fakultet ne bi bila žena no bi bila muško. Ali kao da u prazno pričam, kao da... ženi pričam. A Sveti Sava gleda i suze roni.
Ergo, trinaesti januar ove godine.
ETF, soba 64. Jedna Sanja čeka da brani diplomski. Sedim u publici. Danas pasem travu tamo gde sam juče srao. Pomirio sam se sa atrofijom testisa. Radim šta mi se kaže. Nosim projektor, nameštam platno, laptop štekam u zid. Nagledao sam se ovih stvari, ne boli više kao nekad. Snimam šezdesčetvorku, nisam ulazio odavno. Sredili je fino, arhitektura predkomunistička al su okrečili, pa malo gipsani zidovi, fin itison, stolarija, ubacili ormar, frižider, ovo ono...
"Sanjo, mogu l' ja tebe slikati?"
"Ajde Fićo, je l' može ovde ispred table?"
"Ne, ne, bolje pored sudopere."
No comments:
Post a Comment